Ma vraga bi mogla. Čim sam obula role, ostala sam tak na mjestu dobrih deset minuta jer se nisam usudila ni lijevo ni desno. Ni naprijed ni nazad. Ni čučnuti da se riješim rola i vratim se u svoje ofucane, ali udobne starke. Al kad sam (Aleluja!) napokon skupila hrabrosti da se odmaknem od početne točke, rolala sam ja ko velika; bez kacige, bez štitnika za koljena, bez ikakve opreme. Bitch please. Jurim! Cool... Sve dok mi kamenčić nije zapel za role (da, kamenčić je kriv, nije da sam ja izgubila ravnotežu ili tak nekaj.....) pa sam opizdila prvo guzicom, a onda i glavom o beton. Danas ujutro dok sam razmišljala o tome kak me role opet ne budu vidle par godina, mama me poslala u dućan. Kak je padala kiša pa su u dućanu ljudi svojim cipelama sve smočili, ne bi vjerovali, pod je bil sklizak. Kad sam pojurila do blagajne s makaronima i kruhom u rukama, poskliznula sam se po mokrom dijelu poda i ... rastepla se ko kruška - na guzicu. To još i ne bi bila tolka frka da u blizini mene nije dečko kojem se sviđam već dulje vrijeme. Ustajem i pokupim stvari kao da niš nije bilo, nadajući se da bar on nije primijetil. Mislim si, možda i nije videl, ali zakaj se onda smije i dolazi prema meni?! Htjela sam skrenuti pažnju s mog pada na guzicu, al je moj plan postal neuspješan onog trenutka kad sam odreagirala: "E, ti, ja sad nisam pala. Tu na ovom skliskom dijelu, vidiš tu di je mokro? Da, točno tu. Ne, fakat nisam pala. Misliš da sam pala? Ne, ozbiljno nisam ja to malo prije pala..." Pa jebemu, Ivana, zakaj si tak retardirana (zakon, ovo se rimuje). Ko da si na glavu opala, a ne na guzicu.
Al pas mater, mene kak god da baciš, padam na dupe...
0 komentari:
Objavi komentar