Tad već ispred mene, trojica Roma (da budem pristojna) vire iz prozora plavog kombija natrpanog željezom. Sva u strahu, vadim mobitel iz džepa i pravim se da s nekim pričam. Kombi se kreće istom brzinom mojih koraka. Vozač me pozdravi, dok druga dvojica mašu i glupiraju se. Pozdravim vozača s "dobar dan", spustim glavu te nastavim hodati i uvjerljivo "pričati na mobitel." Glavom mi prolazi pitanje "Nisu ovu cestu mogli napraviti još užom?!" Kombi polako ubrzava, a u retrovizoru vidim nasmijano lice vozača. Pošto je mojim tijelom i dalje vladala neka doza straha, zagledala sam se u varaždinsku registraciju koja je bila sve dalje, i zapisala je u poruku pod skice. Kao... Ak me otmu, poruka s registracijom spremna je za slanje mami. Spuštam se niz usku cestu okruženu jebenom šumom i sve sam bliže stanici. Odjednom, na nečijem dvorištu par matera od mene ugledam taj isti kombi. Kaj sad? Ak se naglo okrenem u suprotnom smjeru i počnem hodati u brijeg, bude to sumnjivo? Čekaju mene ili su stali iz nekog drugog razloga? Tata mi je uvijek govoril da s tim nema straha jer ak bi mene neko i otel, vratili bi me isti dan. Pa zapravo... Mislim da bi samo produžili dalje kad shvate kolko mogu biti zajebana, bahata i naporna. Ili bi me, da, bacili u prvu grabu van. Nemam baš vremena pa ipak odlučim stisnuti zube i proći kraj tog dvorišta u kojem je kombi. Cijeli je kombi pun željeza, od malih dijelova do velikog raspadnutog bicikla. Čujem duboki glas čudnog naglaska "Trebaš da te povezemo?" Nakon mojeg kratkog i jasnog "ne", jedan od njih približava mi se na uskoj cesti. Osim kaj sam se sledila i skoro počela vriskati iz sveg glasa, refleksno sam poslala mami pripremljenu poruku s napisanom registracijom i skrenula - na susjedovu njivu. Dok sam ja ko luđakinja trčala po susjedovoj njivi okruženoj šumom, dotični su pokupili željezo s dvorišta i otišli. Ipak nisu čekali mene nego su stali da pokupe željezo... Tata je bil u pravu, ko bi otel psycho curu koja trči po tuđoj njivi?! Sva uzdihana i uspaničena došla sam na stanicu i ispričala frendici kak sam trčala po njivi, ne od bijelog, već od plavog kombija.
Taj kombi je u moj život donio najmanje pedeset najstrašnijih nijansi željeza ikad. Poslala sam mami poruku "lažna uzbuna, zanemari" da se ne brine. Upravo tog trenutka shvatila sam da je plavi kombi triput strašniji od bijelog...
0 komentari:
Objavi komentar