PRESKOČI OVAJ POST

Dva su sata ujutro, a ja jedem. Ne jedem jogurt, jabuku ili pahuljice. Čak ni palačinke. Sveto pohano meso i presveti restani krumpir! I krastavci. I čaša razrijeđenog sirupa od borovnice. Jebiga, sila ne pita. Se to već smatra doručkom obzirom da su 2 sata ujutro i da još malo idem u školu? Zakon. Doručkujem.

Profa iz engleskog me na satu (pogodi čega, fakat nije teško) pitala: "Ivana, zar ti nikad nećeš prestat jest?!" A sori ono, izgleda da ne. Znam da sam čudakinja koja jede svaki put kad je gladna. Inače, nikad nisam kužila cure koje cijeli dan mogu biti na salati. Mislim... Daj ti meni salatu, pojela budem ja nju, bez brige. Ali daj mi uz to nekaj konkretno da se najedem. Razmišljam o tome kak mi se danas susjeda vraća iz Njemačke i kak bude mi ko i svake godine donesla čokoladnog zeku iz njemačkog dućana. Ma, kao da je bitno iz kojeg je dućana, bitno da je čokolada. Volim životinje, pogotovo čokoladnog zeku. Otvorila sam si prozor pa mi je inspiracija za pisanje bloga otišla van kroz isti. Tješim se, inspiracije nije ni bilo, kaj se i da zaključiti iz ovih rečenica koje btw čitaš unatoč tome kaj sam ti na vrijeme rekla da ih preskočiš, za tvoje dobro! (Nisam mislila doslovno preskočiš, da se slučajno ne zaputiš preskakivati kompjuter pa se sljedeće jutro iznenada probudiš u odjelu za mentalno poremećenu djecu, nedaj Bože pored mene.) Dosadno mi je, svi spavaju (nije mi jasno zakaj neko spava u dva ujutro, fakat ono, čudaci), a i moram nekaj raditi dok jedem. Uvijek. Zakaj više nema francuske salate? 

Jebote, e, ja razgovaram s blogom. Blog nije čudak i ne spava u dva ujutro. Blog je tu za mene u bilo koje doba dana i noći, isto ko i hrana. Blog je moj best friend, možda i dečko, ak restani krumpir ne bude ljubomoran. Kaj to znači da sam u ozbiljnim vezama? Ideš. Ja sam u vezi. U dvije veze. I nikad neću prestat jest. Lijepo sam ti rekla da preskočiš ovaj post.