Nije bolest sve što boli...

     Ležala sam u krevetu, bolesna. Scrollala sam po fejsu da mi neka glupost odvrati pozornost od moje viroze. Sasvim neočekivano mi na naslovnicu iskoči neki video wanna be pornografskog sadržaja u kojem se sisata plavuša sobarica jada svojoj "mušteriji" kak joj je vruće. "Jessici je vruće!" Sjećam se toga kao da je jučer bilo. Jer i je...

       Aj Jessica ne seri. Ti nemaš temperaturu 38 sa 4, ne gutaš po cijele dane tablete (ovaj glagol nije provokacija, ozbiljno, nije) i možeš van iz sobe kad hoćeš. Iako vjerojatno nikad nećeš, al to je tvoj problem. Jebena viroza. Gorim, paralizirana sam i još sam k tome u PMS-u. Pa da, zakaj imati samo temperaturu kad u isto vrijeme mogu imati predmenstrualne grčeve, začepljen nos, laganu upalu grla, bronhitis i upalu mišića; ipak to sve zajedno može činiti dobitnu kombinaciju. Ili sve ili ništa, tak je, viša silo! Tolko nisam svoja da se bojim da bi mogla sjesti na prvi bus (haha, koji btw ide tek u sedam navečer jer ono, Tuheljske Toplice) i otići do škole s temperaturom 38 sa 4 samo da vidim profesora iz hrvatskog kak se dere na razred i uvjerim se da nisam u komi ili buncam. Mama, molim te, zaključaj me i sakrij ključ. Samo budi maštovita kaj se tiče mjesta, znaš da sam spremna prekopati i kutiju s bakinom zubnom protezom... (Ovo se stvarno dogodilo prije nekih desetak godina. Kaj sam tražila? Niš, falila mi je baka. Al zamislit ćemo da sam i tad imala temperaturu 38 sa 4 i oprostit ćete mi.) Jebeno je kad si tri dana na čaju od šipka i onda kad ožedniš popiješ još jedno šest šalica čaja od šipka jer ti ni pun kurac čaja od šipka nije dovoljan. Party mix od slanih krekera i banana na dan. Ak mi se ovo ne računa kao dijeta, ne bude se nikad niš. 

     Sori za ovaj post. Napravila sam sve da se ne uspijem logirati, sakrila sam punjač za laptop i zbilja više ne znam di je, al mi se na kraju ovu potpuno bespotrebnu ispovijest ipak dalo natipkati prek mobitela. Želim si brzo ozdravljenje, što fizičko, što mentalno.

PROČITAJ

E, imaš kunu?

   

        I to sam doživjela. Da me neko smatra prosjakom dok ja ispred Lidla čekam tatu da dođe po mene. Kupujem sladoled i entuzijastično izlazim iz Lidla misleći o tome kak sam upravo otvorila vlastitu sezonu sladoleda. Nakon kaj sam pročitala tatinu poruku da ga pričekam ispred Lidla jer je on u blizini, počastih se sladoledom da mi vrijeme brže prođe (a i realno, otopil bi se, a i nemrem odoljeti dvostrukom preljevu od čokolade i hrskavim lješnjacima, pa o čem mi pričamo). Ali, tata ko tata! 

            Hitno, znaš, po pitanju života ili smrti, tata mora od benzinske pa sve do drugog kraja grada zbog usranog dućana s auto dijelovima i prek željezničkog kolodvora do frajera koji popravlja mobitele (zbilja se nemrem sjetiti koji je stručni naziv za te ljude, ili, da budem iskrena, nikad nisam ni znala i ne zanima me). Tatino "tam sam za par min" trebala sam pročitati svakih deset minuta da ne odustanem od čekanja, uđem u dućan i ukradem prvi oštri predmet na koji naiđem s kojim si budem prerezala žile na licu mjesta. Obožavam klošarski stil, onak, poderane ofucane starke, prevelika majica koja pada na jedno rame i izlizane trapke, ali nikad nisam pomislila da bi nekome fakat pala na pamet misao da jebeno PROSIM, pobogu. Izgleda da mi je samo falila jedna cmizdrava beba u naručju i posudica za pare, i... voilà; "daj kunu, dve, tri, dvajst....." Nakon svih onih "bolimekurac" pogleda od strane ljudi koji su prolazili pored Lidla, dva su bila nenadana: "menesram-pogled." Dva starija nepoznata tipa izašla su iz dućana, gledala me začuđeno par sekundi i približavala mi se sa sitnišem u ruci. What.... The.... Fuckin'.... Fuck? Mislim da meni u životu nije bilo neugodnije (ok, osim kad sam sa starcima gledala tv pa baš tih pet minuta nikak nije mogla reklamom ili nečim nadzemaljskim, ma bilo čim, biti prekinuta scena sexa bez cenzure, kužiš). Zbunjena ko nikad (pa čak ni na matematici, onda znaš kak je) dižem se s poda i pitam kak im mogu pomoći jer, iskreno, prvo kaj mi pada na pamet je da im treba nekaj kupiti. Nemam pojma, zbunjena sam. Nikad se nisam zamišljala u takvoj situaciji, kaj i nije tolko nelogično, ne? Prvi tip mi se ljubazno nasmije, a drugi veli da si kupim neku sitnicu i mrtav ozbiljan nudi mi sitniš. Čekaj malo, ovo je skrivena kamera?! Daj recite da je, pliz. Nemam pojma ak je to neka retardirana fora il kaj, al meni je neugodno, skoro ko za vrijeme one scene, e da, tu negdje! "Ne, hvala? Ja sad tu ispred Lidla ne prosim, čekam tatu!" - na najgluplji mogući način i najretardiranijim odabirom riječi obranim se s ukiseljenim smiješkom na licu iako bih od srama najradije plakala, skočila u prva kolica koja vidim i pustila da me njihovi kotačići odvedu daleko, daleko od Lidla, i još malo dalje... 

            Eh, krvi mi moje prosjačke, obećajem samoj sebi, svim ljudima koji idu u kupovinu i svim ciganima prevarantima da više nikad ne čekam nekoga ispred dućana...

PROČITAJ

Pedest nijansi željeza

     

      Kur*u hvala, prošla je svima poznata afera s bijelim kombijem koji krade djecu po Zagorju. Naime, jučer sam pješke krenula do autobusne stanice i u jednom trenu čula da auto iza mene usporava. Uvijek se na trenutak preplašim jer mi kroz glavu prođu svakakve scene iz filmova koje očito previše gledam, ali i dalje sam sigurna da mi niko nemre nauditi. Pa jebote, živim u običnom Svetom Križu, ne u Texasu.
            Tad već ispred mene, trojica Roma (da budem pristojna) vire iz prozora plavog kombija natrpanog željezom. Sva u strahu, vadim mobitel iz džepa i pravim se da s nekim pričam. Kombi se kreće istom brzinom mojih koraka. Vozač me pozdravi, dok druga dvojica mašu i glupiraju se. Pozdravim vozača s "dobar dan", spustim glavu te nastavim hodati i uvjerljivo "pričati na mobitel." Glavom mi prolazi pitanje "Nisu ovu cestu mogli napraviti još užom?!" Kombi polako ubrzava, a u retrovizoru vidim nasmijano lice vozača. Pošto je mojim tijelom i dalje vladala neka doza straha, zagledala sam se u varaždinsku registraciju koja je bila sve dalje, i zapisala je u poruku pod skice. Kao... Ak me otmu, poruka s registracijom spremna je za slanje mami. Spuštam se niz usku cestu okruženu jebenom šumom i sve sam bliže stanici. Odjednom, na nečijem dvorištu par matera od mene ugledam taj isti kombi. Kaj sad? Ak se naglo okrenem u suprotnom smjeru i počnem hodati u brijeg, bude to sumnjivo? Čekaju mene ili su stali iz nekog drugog razloga? Tata mi je uvijek govoril da s tim nema straha jer ak bi mene neko i otel, vratili bi me isti dan. Pa zapravo... Mislim da bi samo produžili dalje kad shvate kolko mogu biti zajebana, bahata i naporna. Ili bi me, da, bacili u prvu grabu van. Nemam baš vremena pa ipak odlučim stisnuti zube i proći kraj tog dvorišta u kojem je kombi. Cijeli je kombi pun željeza, od malih dijelova do velikog raspadnutog bicikla. Čujem duboki glas čudnog naglaska "Trebaš da te povezemo?" Nakon mojeg kratkog i jasnog "ne", jedan od njih približava mi se na uskoj cesti. Osim kaj sam se sledila i skoro počela vriskati iz sveg glasa, refleksno sam poslala mami pripremljenu poruku s napisanom registracijom i skrenula - na susjedovu njivu. Dok sam ja ko luđakinja trčala po susjedovoj njivi okruženoj šumom, dotični su pokupili željezo s dvorišta i otišli. Ipak nisu čekali mene nego su stali da pokupe željezo... Tata je bil u pravu, ko bi otel psycho curu koja trči po tuđoj njivi?! Sva uzdihana i uspaničena došla sam na stanicu i ispričala frendici kak sam trčala po njivi, ne od bijelog, već od plavog kombija. 
            Taj kombi je u moj život donio najmanje pedeset najstrašnijih nijansi željeza ikad. Poslala sam mami poruku "lažna uzbuna, zanemari" da se ne brine. Upravo tog trenutka shvatila sam da je plavi kombi triput strašniji od bijelog...

PROČITAJ

PRESKOČI OVAJ POST

Dva su sata ujutro, a ja jedem. Ne jedem jogurt, jabuku ili pahuljice. Čak ni palačinke. Sveto pohano meso i presveti restani krumpir! I krastavci. I čaša razrijeđenog sirupa od borovnice. Jebiga, sila ne pita. Se to već smatra doručkom obzirom da su 2 sata ujutro i da još malo idem u školu? Zakon. Doručkujem.

Profa iz engleskog me na satu (pogodi čega, fakat nije teško) pitala: "Ivana, zar ti nikad nećeš prestat jest?!" A sori ono, izgleda da ne. Znam da sam čudakinja koja jede svaki put kad je gladna. Inače, nikad nisam kužila cure koje cijeli dan mogu biti na salati. Mislim... Daj ti meni salatu, pojela budem ja nju, bez brige. Ali daj mi uz to nekaj konkretno da se najedem. Razmišljam o tome kak mi se danas susjeda vraća iz Njemačke i kak bude mi ko i svake godine donesla čokoladnog zeku iz njemačkog dućana. Ma, kao da je bitno iz kojeg je dućana, bitno da je čokolada. Volim životinje, pogotovo čokoladnog zeku. Otvorila sam si prozor pa mi je inspiracija za pisanje bloga otišla van kroz isti. Tješim se, inspiracije nije ni bilo, kaj se i da zaključiti iz ovih rečenica koje btw čitaš unatoč tome kaj sam ti na vrijeme rekla da ih preskočiš, za tvoje dobro! (Nisam mislila doslovno preskočiš, da se slučajno ne zaputiš preskakivati kompjuter pa se sljedeće jutro iznenada probudiš u odjelu za mentalno poremećenu djecu, nedaj Bože pored mene.) Dosadno mi je, svi spavaju (nije mi jasno zakaj neko spava u dva ujutro, fakat ono, čudaci), a i moram nekaj raditi dok jedem. Uvijek. Zakaj više nema francuske salate? 

Jebote, e, ja razgovaram s blogom. Blog nije čudak i ne spava u dva ujutro. Blog je tu za mene u bilo koje doba dana i noći, isto ko i hrana. Blog je moj best friend, možda i dečko, ak restani krumpir ne bude ljubomoran. Kaj to znači da sam u ozbiljnim vezama? Ideš. Ja sam u vezi. U dvije veze. I nikad neću prestat jest. Lijepo sam ti rekla da preskočiš ovaj post.

PROČITAJ

Fails, fails everywhere...

Jučer sam se prisjetila davnih dana kad smo ko djeca (pardon, mala djeca) moje društvo iz susjedstva i ja, svako jutro, svaki dan i svaku večer bili vani na svježem zraku, igrali se, vozili bicikle, trčkarali, rolali se, glumili da sudjelujemo u Fear Factoru, pa čak i skakali u koprive (da, bili smo baš maštoviti klinci). Sjetila sam se da sam u svakoj igri obavezno završila na podu - na guzici, normalno. Razočarana činjenicom da nemrem vratiti vrijeme i da više nikad ne bude ko prije, sjetila sam se da još uvijek imam role na koje nisam stala od 2010. E da, pa mogla bi ja napraviti par krugova na rolama, jel?

Ma vraga bi mogla. Čim sam obula role, ostala sam tak na mjestu dobrih deset minuta jer se nisam usudila ni lijevo ni desno. Ni naprijed ni nazad. Ni čučnuti da se riješim rola i vratim se u svoje ofucane, ali udobne starke. Al kad sam (Aleluja!) napokon skupila hrabrosti da se odmaknem od početne točke, rolala sam ja ko velika; bez kacige, bez štitnika za koljena, bez ikakve opreme. Bitch please. Jurim! Cool... Sve dok mi kamenčić nije zapel za role (da, kamenčić je kriv, nije da sam ja izgubila ravnotežu ili tak nekaj.....) pa sam opizdila prvo guzicom, a onda i glavom o beton. Danas ujutro dok sam razmišljala o tome kak me role opet ne budu vidle par godina, mama me poslala u dućan. Kak je padala kiša pa su u dućanu ljudi svojim cipelama sve smočili, ne bi vjerovali, pod je bil sklizak. Kad sam pojurila do blagajne s makaronima i kruhom u rukama, poskliznula sam se po mokrom dijelu poda i ... rastepla se ko kruška - na guzicu. To još i ne bi bila tolka frka da u blizini mene nije dečko kojem se sviđam već dulje vrijeme. Ustajem i pokupim stvari kao da niš nije bilo, nadajući se da bar on nije primijetil. Mislim si, možda i nije videl, ali zakaj se onda smije i dolazi prema meni?! Htjela sam skrenuti pažnju s mog pada na guzicu, al je moj plan postal neuspješan onog trenutka kad sam odreagirala: "E, ti, ja sad nisam pala. Tu na ovom skliskom dijelu, vidiš tu di je mokro? Da, točno tu. Ne, fakat nisam pala. Misliš da sam pala? Ne, ozbiljno nisam ja to malo prije pala..." Pa jebemu, Ivana, zakaj si tak retardirana (zakon, ovo se rimuje). Ko da si na glavu opala, a ne na guzicu.

Al pas mater, mene kak god da baciš, padam na dupe...

PROČITAJ

Rima ne štima

Prekrasan proljetni dan. Kroz rolete mog prozora već od ranih jutarnjih sati dopirale su razigrane zrake sunca. Lagani i topli povjetarac podario mi je prizor njihanja krošnje kroz koju također dopiru zrake sunca.

Ma lol, kako ga serem! Tmuran dan, nema boje, nema žive duše... Svi su zatvoreni u kuću jer, naravno, kiša će. Sve me nekak asocira na groblje. Kao što rekoh, nema žive duše. Tamni oblaci prekrili su nebo pa po drugi put gledam pedeset nijansi sive, samo kaj je gledanje ovaj put zanimljivije. Još jedan dan kao stvoren za čitanje knjige i gledanje zatupljujućih sranja koje nam televizija svakodnevno servira. 

Eto, tak je došlo do toga da nemam pametnijeg posla od gledanja novog (donekle) reality showa Pet na pet (za one koji ne znaju, ne radi se o petorici napaljenih debila koja skaču na drugu petoricu). Zajebavam se. Jedan od zadataka u showu bil je navesti riječ koja se rimuje s "gol". Frajer koji odgovara prvi samouvjereno odgovara "Gola istina." Okej, striček, zabunil si se. Oprošteno ti je. Voditelj još jednom čita pitanje, polako i jasno, i veli da je pitanje bilo krivo shvaćeno te odgovor, naravno, nije priznat. Nakon njega, red dolazi na žensku. Napeto, kao da gledam Doru Istražuje i odgovaram na njena retardirana pitanja i izvršavam njezine naredbe ispred televizora, ustajem pred tv i govorim ne znam točno kome: "No, de reci! Vol, mol, sol, bol, pol, dol, stol!!?" pa nakon par sekundi šutnje i razmišljanja stiže ženin odgovor "Da nije golman?" ... Gledam, tj. slušam... Zastanem. Zajebavate me. Ovo je zajebancija za prvi april i sad bude neka maskota skočila pred kameru i rekla "TROL! Rimuje se trol! trolololo" 

Zakaj ovim ljudima starci nisu rekli da ne markiraju sate hrvatskog dok se pišu poezije u školi i općenito? Zakaj nakon nepriznatog netočnog odgovora i dalje ne kuže kaj su krivo rekli? Zakaj bude neko od ovih "poezičara" na kraju osvojil pare i... Zakaj nema maskote?!

PROČITAJ

Kak se riješiti stalkera u dvije sekunde

Pa nema mi ljepšeg osjećaja od onog kad dođem doma iz škole, zavučem se u krevet, pustim si laganu pozadinsku muziku, uzmem kekse i počnem pisati. Zapravo, ima. Sve to bez umornog dolaska iz škole, al ovak više dođe do izražaja. Ma znaš, ista stvar kao kad veliš mami za jedan neopravdani pa na kraju veliš da si dobila dvije petice iz matematike. Šalim se, to mi se nikad nije niti se bude dogodilo.
Ulazim ti ja tak nakon dosadnog školskog jutra u bus i tražim slobodno mjesto za koje smatram da je dovoljno daleko od potencijalnih putnika penzića koji bi mogli sjesti do mene - znaš one stare bakice s kovčezima i prenatrpanim konzumovim vrećicama (vrlo vjerojatno i s osteoporozom i hemoroidima) i slinavih djedica sa snažnim "parfemom" od rakije ili nekog drugog alkohola. Nakon kaj sam našla odgovarajuće mjesto (bar sam mislila da je), primijetila sam da iza mene sjedi jedan dečko koji mi se na fejsu od 2010. neuspješno javlja. Naslonim glavu na prozor i j*bem si mater jer sam opet slušalice ostavila kod kuće. U prozoru vidim facu lika iza mene i prisjećam se njegovih oriđiđi porukica poput: "DE SI MALA ZKJ NE ODG" pa bi nakon seena ili dužeg neotvaranja poruke spamal dobrih dvadeset minuta dok ne bi smislil novu oriđiđi poruku, poput: "de si pičko, si za kavu ili sokič?;-)" Mislim si... Kavu ne pijem. Sokić mi se upravo zgadil zbog nepismenog načina na koji je napisan, a bome nakon ovakvog obraćanja curi koju ne znaš, za tebe sam alergična do kraja života na bilo koju tekućinu. Macho dečko sa sjedala iza mene ispruži svoju mišićavu ruku do mog dijela prozora te polako povlači zastore prema sebi. Ne bi to još bilo tolko očito i očajno privlačenje pažnje da u isto vrijeme ne (fejk) kašlje, guši se i proizvodi ostale, kakti prirodne zvukove. Kao da mi nije dosta kaj na radiju svira "Idi, idi" od Zečića pa još moram slušati njegovo kašljanje, kihanje, suškanje, lupanje o moje sjedalo i "spontano" kuckanje po prozoru, samo zbog toga da se ja okrenem i primijetim ga, eventualno požalim kaj sam seenala tako slatkog dečka... "Khmmm...khmmm mhmmm... aaaaj, jaaaj..... uffff... mkhmmm!! KHHAAAAMMAHKHAM!!!" Čuje se retardirano nakašljavanje koje govori "okreni se, okreni se jebo te pas gluhu kaj ne vidiš da se pravim da se gušim!" Gluma ti je uvjerljiva ko Kolinda na inauguraciji. Ak niš drugo, bar imaš potencijala za glumačku budućnost u seriji Krv nije voda. Sva sreća pa bus uskoro staje na mojoj stanici. Polako se dižem, okrenem se prema dečku i mrtva ozbiljna ga ponudim lupocetom maxflu. Njegov pogled pun bijesa jasan je znak da mi se više nikad ne bude javil i "gušil" u busu. Mission complete, well done, Ivana!

PROČITAJ

Dear Monday, fuck you.

Mrzim ponedjeljak. Ružan je, glup i smrdi na obaveze. Uvijek je prvi i time se kurči, al zapravo ga upravo zbog toga nitko ne voli. U ponedjeljak su ljudi čangrizavi. Tak npr. susjedu pozdravim s "Dobro jutro!" i širokim osmijehom, a natrag dobijem jedino pogled kao da sam joj umjesto dobar dan rekla "Crkni babuskaro, vrijeme ti je!" i onak joj usput najmlađu unuku spalila na lomači. Vozač, kojeg pitam "Oprostite, jel sad krećete?" kiselim pogledom odgovara "Ne, sad stojimo." Izvinjavam se, striček Namršteni, zato kaj ti pališ četvrtu cigaretu umjesto da kreneš, a ja te pristojno pitam nekaj u vezi tvog posla za kojeg ti, btw, dobivaš pare. Ma sve okej, možda ga je baš danas žena ostavila s troje kreštave djece i otišla s ljubavnikom koji ne vozi bus, nego jahtu... Možda, nikad ne znaš. 

Profesorica koja inzistira da ju pitamo kaj nam nije jasno, kad joj postavim pitanje, počne se bezveze derati ko Jelena Karleuša u svojim pesmama, i uz to složi facu ko da sam ju pitala kolko naplaćuje za jednu noć, a ne obično pitanje vezano uz gradivo.

Nakon kaj me zle sile teškom mukom ponedjeljkom izvuku iz kreveta, obavezno sjedim i gledam u plafon jedno vrijeme, ko šlagirana. Onak, for no reason. Odgođeni alarm nakon 20 min podsjetnik mi je da je vrijeme da se obučem i spremim knjige u torbu, a spremna sam za školu ko Osama Bin Laden za mir u svijetu. Sakrijem prišt na čelu koji mi je izbil prek vikenda zbog prekomjernog unosa šećera (čitaj: zbog milke s oreo keksima). Nanosim tuš i piknem se u oko. Sve se razmaže. Wow, savršen početak dana. Ajmo ponovo, polako, nije da mi za pet minuta ide bus kad ide za šest i pol. Samo smireno i bez nervoze. Ak ti je tuš na jednoj strani ispal loše, to ne znači da ti bude i na drugoj. To znači da ti bude na drugoj strani ispal još lošije, zato kaj si sad još više zivčana jer bus ide za manje minuta nego prije i pretvaraš se u nastrojenu ludu kučku koja se postavi stavljati tuš u pol 6 ujutro, a nije sposobna. Zakaj se uopće trudimo drugima biti čim ljepši? Zakaj je društvo dovelo do toga da se smatramo privlačnijima sa šminkom? Znam zakaj. Dođem u školu bez da sakrijem jebeni prišt i cijeli dan slušam komentare iskompleksiranih glupača koje liječe svoje komplekse na mom prištu: "Ajme... Imaš priiiiiiiiišt!!!!" No shit, Sherlock! Ak si ga ti vidla, vjerojatno sam ga i ja, ne? Kaj mi točno hoćeš poručiti? "Imaš ružnu facu, gabor si i mrzim te?" Ili si samo tolko brižna frendica pa provjeravaš ak doma imam ogledalo?

Ponekad se zapitam... Zakaj skrivamo sve one sitne nesavršenosti koje nas u biti čine savršenima, drugačijima? Ti, ti koja čitaš ovo, prekrasna si baš ovakva, s kosom svezanom u rep i bez trunke šminke. Lijepa si sa svim simpatičnim nesavršenostima koje te čine posebnom. Lijepa si u pidžami i takva raščupana... 
Šalim se za ovo zadnje, počešljaj se pod hitno jer izgledaš ko klaun! Inače si savršena. I ti, baš ti kojeg je uobražena tupača odjebala jer "nisi dovoljno zgodan za nju", jebi joj mater. Fakat. Ljepši si od retardirane egocentrične površne dronfulje. Sori na rječniku i nedostatku cenzure, ipak je ponedjeljak i svi smo nadrkani.

PROČITAJ

"Najveći događaj u mom životu"

Bratić mi pošalje poruku da treba pomoć s jednim sastavkom. Tema je "Najveći događaj u mom životu." Događaj treba biti istinit, a ja si mislim... Kak, pobogu? Dijete ima dvanaest godina, kaj bi se njemu takvog dogodilo! Veli meni bratić ak ne znam kaj da napišem, da opišem najveći, najbitniji događaj iz vlastitog života, nekaj kaj sam baš zapamtila ili me promijenilo. Je, da. Udala sam se za američkog princa i rodila sedmero natprosječno inteligentne djece... Nakon dugog razmišljanja pomirila sam se s tužnom istinom i priznala samoj sebi da je zapravo najveći događaj u mom životu moja prva menga. Cijeli dan sam šetala po kući u krug i pitala se "Zakaj krv??! Zakaj ne vilinska prašina????" ali sam u isto vrijeme tog dana bila toliko uzbuđena da sam si zapisala datum (iako je to vjerojatno jedini datum kojeg pamtim) i jedva sam čekala da se pohvalim frendicama iz šestog kak sam i ja napokon dobila. Kak očajno. Nemam nijedan normalan veliki događaj? Hmmm, možda izlet u Gardaland? Raskrvareno uho na Blue Tornadu (ne znam ni sama kak mi se to desilo) i još par vožnji dok mi s četrdeset metara visine curi krv iz uha, jer kaj, samo jednom sam tam s razredom (sad sam skužila da su zapravo oba događaja bloody, lol). Ma ne, zajebi Gardaland... Jesen 2004. kad sam se prvi put zaljubila, kupila svom frajeru licitarsko srce i on ga je nakon pol sata bez pol pardona poklonil mojoj prijateljici... Yas! Ili možda događaj iz KTC-a kad sam izgubila mamu i tatu pa sam sva uplakana dotrčala do zaštitara koji zapravo nije bil zaštitar, nego striček koji si je došel po gablec?! Ufff, izgleda da je ipak mom bratiću suđen potpuno izmišljeni sastavak...

PROČITAJ

Ko čeka, taj se načeka!

Baš na dan kad si ja dođem kod doktora po ispričnicu u ambulanti ima više ljudi nego na koncertu Sandre Afrike u Krapini. Pa kaj su svi bolesni dok ja trebam ispričnicu? Ovaj kiše, ovaj kašlje, ovaj puše nos, ovaj traži maramicu, ovaj spava, ovaj treba uputnice, a Ivana piše novi post za blog dok čeka svoj obični poštambiljani list papira. Bome se budem načekala. Dođem jednom mjesečno k doktoru i svi su odjednom zaraženi virusom koji im otkucava zadnje sate života pa se moraju pod hitno liječiti, a ovakvim tempom čak svake prijestupne godine na red dođe drugi pacijent. U blizini ambulante je neki poljoprivredni dućan. Da si idem kupiti lopatu i živu se zakopati iza zgrade dok su lopate još na sniženju?! Kaj je najgore, tu niko s nikim ne komunicira. Samo oni "awkward pogledi" nastali jer ne znaš kam da gledaš pa se slučajno sudarite pogledom. Zakaj se tu ne grije i zakaj me neka baba odmjerava od kad sam ušla?! Znaš da je atmosfera neugodna čim sam na mobitelu i pišem ovo na blogu. Stanje je kritično. Ak ikad dođem na red, kad me doktor pita kaj mi je, rekla budem da sam oboljela od ove ambulante i da imam ozbiljne posljedice. Bilo bi fora da mi to piše na ispričnici. Osim kašljanja i ostalih "žblj" zvukova, čujem samo tik-tak, tik-tak. Kaj ova radi nutra da ne izlazi van pol sata?! Da se nije možda otišla liječit u inozemstvo? Bokte, prije se dečkima u razredu učitaju sve moguće stranice s pornjavom prek Internet Explorera nek tu neko dođe na red. Opa, evo tete, čak je i živa. Supač, sad ih je još samo tristo ispred mene. Niš, idem napraviti dva-tri kruga oko planete Zemlje pa budem valjda došla na red kad se vratim...

PROČITAJ